O PREVENCIJI KATASTROFE I KIDANJA ŽIVACA U „LEAGUE OF LEGENDS“-U – DEO PRVI

//O PREVENCIJI KATASTROFE I KIDANJA ŽIVACA U „LEAGUE OF LEGENDS“-U – DEO PRVI

O PREVENCIJI KATASTROFE I KIDANJA ŽIVACA U „LEAGUE OF LEGENDS“-U – DEO PRVI

Sećam se kao da je juče bilo (po želji pustiti muziku iz „Grlom u jagode“ kao podlogu). Teemo i moj voljeni Hajmerdinger, obojica iritantni kao redovi u Pošti, na samom startu meča ulogorili su se u žbunju pokraj Golema, na neprijateljskom terenu. Šen je bio spreman da primi njegove udarce. Cilj je bio jasan i najklasičniji mogući – ukrasti neprijateljskog Golema i pobeći glavom bez obzira nazad, svako u svoju stazu. Nešto toliko jednostavno, toliko uobičajeno i strateški uigrano, bar za petoricu drugova koji uz to koordiniraju akciju preko Skajpa, pretvorilo se u ponižavajuću tragediju koja je obojila celu partiju u čemerno spašavanje tonućeg broda pomoću bušnih kofa.

U milisekundu nepažnje uplela se neprijateljska Soraka koja je, ni sama ne znajući na kakve kretene će naići, protrčala kroz žbunje. Sluđeni, pokušali smo da obezbedimo poen za ekipu, ali Soraka je lagano nastavila ka svojoj stazi, a ceo njen tim jurnuo je ka nama. Golem se pored Šenovih napada ustremio na Tima, moj Hajmer je trčao u krug, tukli smo kako smo znali i umeli, delovalo je da će nam uspeti, da će nas sreća poslužiti, da ćemo dobiti tog prokletog Golema i pobeći uz minimalne gubitke. Da ne bih dalje dramatizovao situaciju koja nije toga vredna – Neprijateljska Akali perfidno je ukrala Golema u poslednjem trenutku, nas trojica bili smo uveliko opkoljeni, a dostojanstvo smo, zajedno sa životima, sačuvali sa dva pametno iskorišćena flash-a. Šena je bilo dovoljno za bekstvo uz par primljenih udaraca.

Češkajući čelo i razmišljajući o toj partiji danas, godinama kasnije, naravno da se smejem znajući da se to više ne bi desilo ni u stanju potpunog nervnog rastrojstva. Možda bi bilo bolje da smo partiju predali, budući da je usledilo 45 minuta agonije, prljavih zaseda, gneva, potpunog odsustva logičkog zaključivanja i previše očajničkih poteza čija je isključiva svrha bila da dostojanstveno prebrodimo svoju glupost. Ako nešto počne toliko pogrešno može se spasiti samo ako se nijedna, NIJEDNA greška ne ponovi, ni na individualnom ni na timskom nivou, a to retko kada biva. Ljudi smo, pobogu. Ili pak Antihristi, ukoliko main-ujemo Tima.

monstrum-1Monstrum.

 

Ovde počinje naša priča o napornom putu od neiskusnog, zajapurenog skakavca do majstora kung-fua.

Drugo rešenje za gore opisanu agoniju bilo bi da jednostavno napustimo meč, ili da neko od nas, tanji sa živcima (poput autora ovih redova) napusti meč, pusti neki film ili seriju, a svoju odgovornost niz vodu.

Pobogu ne, to se ne radi.

To se radi kada nekom od vaših bližnjih daleko bilo pozli, kada lazanja u rerni koju spremate dragoj/dragom za godišnjicu počne čudno da miriše ili kada shvatite da se vreme neshvatljivo ubrzalo i da vam nekada dalek rok za kompletiranje kakvog teksta sada stoji nad glavom poput gore spomenutog golema 😀

Nažalost, AFK-eri (Away From Keyboard pošast) su svuda, u svim kategorijama igre, ma, u svim igrama! Čiste savesti se mogu nazvati jednim od jahača Apokalipse kada je online gaming u pitanju jer, budimo realni, gore navedenih izuzetaka ima jednom u pedeset slučajeva. Nema tog Tribunala, prijava i sankcija koje će ih istrebiti, a umnožavaju se verovatno ćelijskom deobom. Vi tu ne možete apsolutno ništa niti imate ikakvu kontrolu nad tim ljudima (van domena krivičnih dela, naravno). Vi znate da niste ukrali taj poen, vi znate da vam je teleport bio na cooldown-u, vi znate da vam je „štucnuo“ internet i da niste ostavili na cedilu partnera iz vaše staze i zatrčali se na kulu, pobogu vi znate da niste nikome psovali majku na četu! Nažalost, svako ima svoje prilagodljivo viđenje istine kojim će opravdati svoje postupke, i jedino što zaista možete i što bi trebalo da učinite jeste da ne dopustite da se bes i neverica zbog takve situacije prenesu na sledeću partiju u kojoj ćete kraj sebe možda imati neke pouzdanije, mentalno stabilnije saigrače. Inače, nećete stići nikuda ili ćete, još gore, postati jedan od „rage quitter-a“.

 

udahnite-duboko-1

Udahnite duboko.

To vam je, na kraju krajeva, najveća nuspojava interneta – sloboda da budete ortodoksno đubre prema ljudima i ispoljavate sve svoje frustracije na devetoro saigrača i protivnika misleći da ćete tako lakše preživeti dan i anulirati realne probleme na koje bi trebalo trošiti energiju koju ste bacili na osamsto redova psovki i pretnji smrću na četu. Da se razumemo, ni od koga se ne sme očekivati da pred sedanje za kompjuter dostigne najviši stadijum nirvane, svi smo besni iz svojih razloga, u svima nama se na tihoj ili jačoj vatri krčka nemir iz milion različitih razloga, to se dešava i najvećim šampionima, ali onog trenutka kada dopustite sebi da taj bes ispoljavate prosipajući psovke i optužbe po četu, vi ste postali direktan, štaviše najveći faktor loše igre napadnutog saigrača. Vi ste postali krivi za to, koliko god da ne deluje tako.

Najmanje što ste mogli da učinite za tu osobu koju je možda tog dana ostavila devojka ili kojoj je čak možda pre par dana neko blizak umro i pokušava da pobegne od bola u video igru, jeste da je osvestite poput vojnika ošamućenog eksplozijom. Svako ima loš dan, svako ima lošu partiju, a loša partija ume da se desi i tokom najboljih dana, nema pravila. Oni su u tih pola sata-sat vaša porodica, braća i sestre po oružju, a braći i sestrama se ne želi da se obese ili raspadnu od raka, od njih se ne beži, braća i sestre ne razmišljaju isto kao vi, imaju drugačije ideje, metode, želje. Sarađujte dokle god postoji makar i trunka šanse za to. A dokle god postoji trunka šanse da ćete zbog nečije gluposti razbiti tastaturu, izdrati se na nekoga od ukućana, istraumirati mačku ili generalno svoj bes preneti na realno okruženje, nemojte se upuštati u online gaming, ili makar napravite podužu pauzu od igara. Ako ni to ne možete, onda bar gledajte neko vreme kako se u „Witcher-u 3“ njiše prelepo drveće dok košute i kunići skakuću kroz šumarak. Popijte kamilicu.

Naravno, lako je reći tj. napisati sve ovo, a ne delovati kao neki hipi lajf kouč. Dug je to put, svakako, mora se kaliti čelik, ali nije da se od vas zahteva da nosite balone vode četiri hiljade stepenika do mudrog starca na vrhu planine.

Za razne situacije ovog i mnogih drugih tipova zaista je neophodan unutrašnji mir, zdrav razum i sigurnost u svaki potez, a do toga se ne može stići bez valjanog brda grešaka, kako u League of Legends-u, tako i u drugim MOBAma, a bogami i u životu.

Greške se jednostavno dešavaju. Veterani LoL-a i igara uopšte se ne libe da svaki put promatraju svoje greške kao da su prvi put u životu seli za kompjuter, uvek razmišljaju o sanaciji i prevenciji tih grešaka, uvek znaju šta ih je dovelo dotle. Postoje dve ideje – ideja o individualnoj igri i kompromisna ideja o pravilima timske borbe. To je trnovit put koji vas suočava sa egom i ličnim viđenjem „činjenja prave stvari“. Primera radi – Rengar je moj omiljeni lik. Volim tu prokletu mačketinu, volim da u startu meča uletim u neprijateljsku džunglu i skačem po njima kao jedre devojke po grožđu na festivalima vina i vinogradarstva. Ponekada me afekt udari kao malj i želim da napravim adrenalinsku glupost, ali ipak znam da će taj Rengar posle osam minuta šunjanja po džungli biti upravo osam puta korisniji od kretenske mačke koja se zaleće na Akali kod Golema, dok ga u žbunju čekaju Vejn i Fidlstiks, eh živote. No, to su stvari koje vremenom „evoluiraju“ u vama, i svako dopuštanje da vas greške grade kao nervoznog igrača je pogubno, ne toliko za vas koliko za ljude u timu, koje vala ima da poštujete. Zato – samo lagano džunglom/stazom, pametno negujte svoj CS (creep score) i čekajte pravi trenutak koliko god da moćno sami sebi delujete. Ima vremena, ne igra se Quake.

Kada usaglasite ideju tima i ideju pojedinca, na red dolazi i ideja o odgovornosti i ličnom uticaju na partiju. Kada igrate Battlefield (koji god), vi znate da je pored vas i vašeg snajpera tu još minimum deset pešadinaca, četiri haubice, osam tenkova i borbeni avion, to jest greške ili trenutno odsustvo interesovanja za bitku su lako nadoknadivi. Ali takvo ponašanje u partiji LoL-a je neoprostivo. Sačuvaj bože da se tako ponaša isti onaj moj Rengar koji bi onda trebalo da sebično njuška cveće po džungli u dvanaestom minutu igre dok Akali sa trećom uspešnom zasedom usađuje traume nesretnoj Kejtlin koja je sama na gornjoj stazi. To nije „Summoners Rift“, već predškolski uzrast.

 

izazov-1Izazov za moderno roditeljstvo.

Uglavnom, stabilizovanje ega i starog dobrog „JA“ otvara vrata stabilizovanju instinkta. Taj instinkt se razvija kroz desetine i desetine partija, i uči vašu stabilnu gejmersku ličnost kada, kako i na šta bi trebalo odreagovati. Retrospektiva svake partije podrazumeva lavinu „šta bi bilo kad bi bilo“ teorija ali i sumiranje vašeg uticaja na celokupnu igru – da li ste vodili, da li ste pratili, kada je vaša igra bila ključna za opstanak tima a kada za njegovu propast. Da biste negovali taj instinkt neophodna je svest o šablonima u ponašanju tokom partije.

O šablonima bi se moglo naširoko diskutovati, ali ostavićemo stvari koliko-toliko jednostavnim – Vaas Montenegro, fenomenalni negativac iz egzotične pucačine „Far Cry 3“ popularizovao je takozvanu „definiciju ludila“ koja u najkraćim crtama kaže ovako: Ako praviš jednu te istu glupost na jedan te isti način i očekuješ drugačiji rezultat, ti si blago nama lud čovek. Iza Eš na sredini koja se, očekujući čudotvorni critical četvrti put zaleće na Rajza na metar od kule nalazi se lud čovek. Ako vas četvoro panično pokušavate da izvučete stvar pomažući ludom čoveku, i pritom uludo gubite kule na svojim stazama vi prihvatate njegov šablon umesto da razvijate svoj. Vi se, iako nemate karton u bolnici za duševno obolele, pridružujete ludaku u prevrtanju stolova u dnevnom boravku iste te ustanove, i šta mislite, kako će vas osoblje tretirati? Igrač koji je dobar sa šablonima uviđa sledeće – Rajz je, iako brzo nabudžen, omamljen Ešinom glupošću, što lanac komande protivničkog tima pretvara u pihtiju, otvarajući vrata neočekivanim zasedama drugih staza, neometanom vršljanju po neprijateljskoj džungli i mnogim drugim načinima da se situacija preokrene u korist oštećenog tima. Adekvatno eksploatisanje svega što protivnik smatra svojom prednošću je odlika izuzetno pametnih boraca, složili bi se svi od Sun Cua do njegovih dalekih potomaka koji dominiraju svetskom e-sports scenom.

Kada ste ovladali emocijama i psihom vas kao igrača i nečijeg saborca, spremnošću na kompromise koje timski rad nosi, kada ste stekli imunitet na klasične bolesti interneta, određeno „amatersko“ iskustvo i jasan uvid u pravila igre, kada vam proradi instinkt i smisao za šablone ponašanja svih prisutnih na bojištu, imate otvoren, kvalitetan put posut laticama ka sledećoj instanci igre – ponašanju na terenu koji će vas dovesti do laskave titule „profi igrača“.

A time, i nekim najosnovnijim cakama koje bi trebalo da vam kako-tako olakšaju put do Pro stadijuma, pozabavićemo se u Drugom delu priče!

Priredio Aleksej Jozonizazatorozonizator Krpan

 

By | 2017-11-03T14:47:33+00:00 November 3rd, 2017|blog|Comments Off on O PREVENCIJI KATASTROFE I KIDANJA ŽIVACA U „LEAGUE OF LEGENDS“-U – DEO PRVI